Narcističke crte ličnosti šire kao epidemija, istom brzinom kao i gojaznost. Milenijalci su generacija koja veruje da uvek zaslužuje najbolje, a nema upečatljivijeg simbola njihove samozaljubljenosti od selfi manije. Stalno lupamo glavu na temu – šta da činimo sa našom narcioidnom decom. Ali, niko ne postavlja pitanje, šta se dešava kada narcisi postanu roditelji?
Narcizam odlikuju nedostatak empatije, pridavanje sebi preterane važnosti i stalna potreba za obožavanjem od strane okoline. Taština i pohlepa su u srži narcisoidne ličnosti, kaže Ramani Durvasula, autorka knjige “Kako preživeti vezu sa narcisom”.
Naravno, svi smo mi pomalo narcisi, to je sasvim ljudski i zapravo predstavlja razvojnu fazu kod mladih. Problem nastaje kada narcizam počinje da utiče na naš posao i međuljudske odnose. Narcisi veruju da su posebni i da zaslužuju bolji tretman nego ostali. “Većina nas prestane da tako misli o sebi oko šeste godine, i ne bi smelo da se desi da takvi budemo i sa 40 godina,” kaže Durvasula.
Međutim, kada narcizam opstane kao odlika ličnosti i u zrelom dobu, dešava se da roditeljstvo postaje izvor frustracije. Deca ne pružaju narcisima tretman za kojim oni žude. “Nenahranjeni” narcizam čini da roditelji reaguju na dva načina. Jedni sasvim izgube interesovanje za svoju decu i obožavanje počnu da traže na drugoj strani. Drugi na svoju decu gledaju kao na sopstveni odraz i počinju suviše da se unose u roditeljstvo i preterano kontrolišu decu. U oba slučaja, narcisoidni roditelj je emocionalno udaljen i suštinski hladan.
Narcisoidni roditelji svoju decu koriste kao sredstvo za napredovanje. Uspeh deteta je razlog da se oni osećaju dobro, pa takvo dete zapravo postaje njihov “trofej”, kaže Kit Kempbel, profesor psihologije sa Univerziteta Džordžija i stručnjak za narcizam. Roditelji narcisi imaju visoka očekivanja od dece – pritiskaju ih da budu uspešna u sportovima, da pohađaju vrhunske fakultete i ostvare karijere koje obezbeđuju visoki status. Oni veruju da su njihova deca posebna i da zaslužuju vanredne prilike i privilegije. Ne prihvataju ništa osim savršenstva. Na decu gledaju kao na deo sebe, a kada im očekivanja ne budu ispunjena, uskraćuju pažnju i otuđuju se, objašnjava Durvasula.
Deca nisu u stanju da izađu na kraj sa hladnim i uzdržanim stavom roditelja. Potrebno im je da osete bezuslovnu ljubav kako bi se osećala sigurnom. Od toga zavisi da li će u životu moći da uspostavljaju zdrave odnose sa drugima, kako će gledati na sebe i reagovati na stres. Kada se u detinjstvu ne uspostavi vezanost između roditelja i deteta, posledice su doživotne.
Deca narcisa pate od niza psiholoških problema. Sklonija su depresiji, anksioznosti, nedostatku samokontrole, poremećajima u ishrani, niskom samopouzdanju, poremećenom identitetu, zloupotrebi hemijskih supstanci i perfekcionizmu. Sara Šo je ćerka narcisoidne majke, kojoj je najvažnije bilo kako ona izgleda i da li je vitka. Od rane mladosti ju je doterivala i pripremala da se uda za bogatog muža. Kada je Sara završila u bolnici teško povređena u saobraćajnoj nesreći i borila se za život, majčina prva reakcija bila je da pozove frizera da joj sredi kosu. “Najstrašnije od svega bilo je što sam ja pomislila da će me majka sada možda voleti, jer me je zamalo izgubila.”
Budući da ne živimo u vakumu, narcizam drugih roditelja utiče i na način kako svi podižemo decu. Njihova opsednutost dečjim potignućima stvara takmičarski odnos i među decom i među roditeljima.
Većina ljudi koji upadnu u zamku takmičarskog roditeljstva nisu narcisi, već žrtve takmičarske kuture u kojoj se uspeh meri ocenama, ugledom škola, bogatstvom i statusom. “Stvorili smo svet u kome je praktično nemoguće uspeti ako niste narcis, ” kaže Durvasula.
Čak i najdobronamerniji roditelji bivaju uvučeni u ovu igru, a time izlažu svoju decu riziku da i sama postanu narcisi, jer od tolike jurnjave za uspehom ne ostaje vremena da se kod dece razviju osobine kao što su saosećajnost i briga za druge.
Roditelji narcisi podižu lestvicu za sve, kupujući svojoj deci skupe telefone i organizujući im raskošne rođendanske proslave, zbog čega i ostala deca počinju da žele iste stvari. Onda i ostali roditelji popuštaju pa društvo u celini postaje sve više materijalstičko i opsednuto statusom. Uskoro, postaje nenormalno da svako dete nema preskup telefon, pa narcisoidni roditelji moraju da traže neke još bizarnije načine da dokažu da su njihova čeda bolja od ostalih.
Narcizam nije od juče – naučnici njegove korene nalaze još u individualizmu 19. veka. Međutim, tehnologija je učinila da individualizam danas postane vladar. Sada, kupci očekuju da svaki proizvod bude prilagođen njihovom ukusu, a televizijski program njihovim interesovanjima. Svaki aspekt onlajn sveta je u znaku individualizma. Svako ima priliku da se oseća posebnim, a to je plodno tle za razvoj narcisoidnosti.
Kada su naučnici sa univerziteta Prinston pručavali nastanak narcizma kod dece, utvrdili su da je u njegovom korenu preterano pridavanje značaja detetu od strane roditelja. Kada roditelj svojoj deci pridaje preveliku važnost, deca usvajaju isto gledište. A narcisoidni roditelji su majstori u tome.
Nema jednostavne formule kojom je moguće predvideti ko će postati narcis, ili kako će dete reagovati na narcisoidnost roditelja. Osim vaspitanja, važna je i uloga genetike i nasleđenih crta ličnosti. Prema nekim preliminarnim istraživanjima, manje od polovine dece narcisa i sama postanu narcisi, ali za sada nema dovoljno podataka jer generacija narcisoidnih roditelja tek treba da bude temeljno proučavana.
“Jedno je sigurno – deca narcisa u životu će patiti od nesigurnosti i sumnje u sebe,” kaže Durvasula. “Pitanje je – kako će se to ispoljiti?”
mojdoboj.info
