- Teško mi je da započnem ovaj tekst jer mi je teško da napišem da su nam učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to istina. Već neko vreme, tačnije nekoliko poslednjih godina, borim se sa prihvatanjem činjenice da saznajne sposobnosti mojih đaka opadaju iz generacije u generaciju, da raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost...Koncentracija se meri sekundama, interesovanja se svode na dva-tri, i to obično dva-tri površna, za njihove godine pogrešna predmeta. Naravno, govorim o proseku i znam da ima sjajnih izuzetaka, ali znam i da ih je iz godine u godinu sve manje – piše u svom blogu profesorka Nedić.
Pomisli tada - možda su ona drugačija deca sva otišla u gimnaziju, a onda se seti da u srednjoj stručnoj školi radi već 22 godine.
- Da nikada nisam radila u gimnaziji i da svoje đake sve vreme upoređujem sa đacima koji su prošli baš kroz moju školu, tu istu srednju stručnu. Pomislim – promenilo se društvo, ambijent je drugačiji, vrednosti su drugačije. Onda se setim da je priroda ipak jača od društva. Dete do desetak godina po prirodi svojih godina mora da bude radoznalo, iskričavo, da ga sve i svašta zanima, da ne zna gde će pre. Tinejdžer mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet, ubeđen da će istorija zapamtiti njegovo ime. Mislim, kada, ako ne tada, kada ima 15, 17 godina?
I moje kolege vide i osećaju tu promenu kod đaka
Ne krije da, kako kaže, sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti, proverava sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda problem u njenim nerealnim očekivanjima.
- Šapućemo o tome, svesni činjenice koliko naše reči užasno zvuče. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka.
Neko od škole pokušava da napravi zezalište
Profesorka Nedić se u svom tekstu unapred izvinjava roditeljima, svesna da je reč o ljudima koji su se u tinejdžerskom dobu borili sa nemaštinom, ratom, demonstracijama i opštim padom svih vrednosti.
- Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da zvuči strašno i nečovečno, ali vi imate jedno ili dvoje dece, a meni ih je kroz učionicu prošlo verovatno preko 1.000, i ne mogu da ne vidim promenu koja mi se odvija pred očima. I nemojte misliti da samo o vama razmišljam kada tražim uzrok tome. Naprotiv! Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih vrednosti. Međutim, i jedno i drugo su na snazi bar desetak godina, a deca nisu ostala na nivou od pre deset godina.
Smaraš ih kad im tražiš mišljenje o bilo čemu
Pre neki dan je svoje đake pitala šta bi bio njihov posao snova, kada im novac ne bi bio problem.
- Saznala sam jedino - da nemaju snove. Trend se nastavlja jezivom brzinom. Strmoglavljujemo se u ponor ili smo skuvane žabe. Nešto jeste. To nešto ignorišemo i tolerišemo. Tu i tamo promrmljamo sebi u bradu, zgranemo se nad tim kakve nam generacije dolaze, nije nam dobro posle inicijalnih testova, kukamo što moramo da predajemo gradivo iz osnovne škole čak i kada znamo da su naše kolege u osnovnoj to odlično uradile.
Najgore je, kaže, kada ih pitaš za mišljenje.
- Trgnu se i zbunjeno te pogledaju. Nije im jasno zbog čega ih smaraš zahtevom da imaju mišljenje na neku temu.
Na sve strane „vukovci“, a naši đaci ne napreduju
Profesorka Nedić smatra da je katalog ćorsokaka u koje je srpsko obrazovanje upalo - poduži.
- Pre dve godine osećala sam se jadno kada sam iz operativnih planova izbacila sve dugačke tekstove. Te iste tekstove su đaci pre desetak godina mogli da savladaju kao od šale. Danas to mogu da urade tri do četiri učenika u odeljenju … Kolege koje predaju ostale predmete primećuju da današnjim generacijama gradivo jednostavno „ne ulazi u glavu“. Đaci te gledaju belo, ne umeju da ponove šta si rekao, na kraju časa se ne sećaju onoga što je bilo na početku.
Skrati im gradivo da imaju vreme za splavove, turske serije...
Uzroke nalazi i u sistemu koji od dece traži i manje nego što mogu da postignu.
- Ako dete ima iz bilo kog razloga poteškoće u usvajanju gradiva, napravi plan po njegovoj meri, skrati gradivo, snizi kriterijum, ostavi mu vremena za splavove, folkoteke, turske serije. Ne masiraj ga zahtevima! Ne teraj ga da stiče znanje. Pravi od sebe i škole budalu čak i kada vidiš da ono jednostavno ne želi da uči. Nije do njega, do tebe je... Ušareni mu učionicu, pevaj pesmice, uči ga kroz igru, čak i ako ima 18 godina. Nemoj slučajno da podigneš glas! Nemoj slučajno da ga zatrpavaš domaćim zadacima! I da se nisi usudio da mu daš jedinicu, jer nije do njega - do tebe je. Može i tako. Sve može. Samo ne znam čemu to vodi. Ne sviđa mi se rezultat. Posledice su pogubne, a od mene se očekuje da im doprinesem.
Odlučno „ne“ odgajanju zombi generacija
Profesorka za sebe kaže da pripada generaciji onih koji su imali snove i koji su navikli da ciljeve postavljaju visoko, a ne tamo gde je najlakše, pa zato sanja o tome da se udruže prosvetni radnici i roditelji i da zajednički promene ovako mučnu sliku.
- Da ustanemo složno protiv zaglupljivanja naše dece, protiv propadanja mladosti, protiv odgajanja zombi generacija, koje ne zanima ništa, koje su već sada spremne na to da „odbleje“ život i sačekaju kraj u blaženoj otupelosti.
Hajde da pomognemo našoj deci
Na kraju njen tekst prerasta u apel, svojevrsni poziv na zajedničku borbu za našu decu.
- Uzeli su nam fabrike, uzimaju nam rudnike, čak i izvore vode. Sami su odlučili da su naši organi državni. Oberučke prihvatamo sve zapadne trendove. Pomislio bi čovek da smo baš moderni. Sada nam nekako uzimaju i decu. Hajde da se osvestimo svi zajedno. Hajde da bar decu ne damo. Hajde da pomognemo deci. Nadam se da nije kasno.
