fakultet

Ovo su vremena brze prehrane i spore probave; velikih ljudi, a malih karaktera; brzih zarada i površnih odnosa. Ovo je vreme mira u svetu, a rata u kući. Vreme mnogo dokolice, a malo uživanja. Vreme raznovrsne hrane i loše ishrane.

Naučili smo kako da preživljavamo, ali ne i kako da živimo. Dodajemo godine životu, ali ne i život godinama. Upravo je o tome pisao američki stend-ap komičar Džordž Karlin nakon smrti svoje supruge. Tekst se raširio internetom brže od virusa, a kada ga pročitate, biće vam jasno zašto.

– Paradoks našeg vremena je da imamo veće zgrade, ali kraće živce; šire puteve, ali uže vidike. Trošimo više, a imamo manje. Kupujemo više, uživamo manje.

Imamo veće kuće, a manje porodice; više udobnosti, a manje vremena; imamo više diploma, ali manje razuma; više znanja, a manje rasuđivanja; više stručnjaka, a još više problema; više znanja u medicini, a sve manje zdravlja.

Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nepromišljeno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, olako se ljutimo, prekasno ležemo, ustajemo umorni, čitamo nedovoljno, gledamo TV suviše.

Molimo se retko.

Uvećali smo naše posede, ali smo umanjili naše vrednosti. Previše pričamo, premalo volimo, prečesto mrzimo. Naučili smo kako da preživljavamo, ali ne i kako da živimo. Dodajemo godine životu, ali ne i život godinama.

Putovali smo na mesec, a problem nam je otići preko ulice i upoznati novog suseda. Zagospodarili smo spoljašnjim prostorom, ali ne i unutrašnjim. Napravili smo velike, ali ne i bolje stvari.

Očistili smo vazduh, a zagadili dušu. Razbili smo atom, ali ne i naše predrasude. Pišemo više, ali učimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naučili smo da žurimo, ali ne i da čekamo. Imamo višu zaradu, ali i niži moral. Imamo sve više hrane, a sve smo više nezahvalni. Gradimo jače kompjutere sa većom memorijom, ali mi razgovaramo sve manje i manje. Težimo više kvantitetu,a zaboravljamo na kvalitet.

Ovo su vremena brze prehrane i spore probave; velikih ljudi, a malih karaktera; brzih zarada i površnih odnosa. Ovo je vreme mira u svetu, a rata u kući. Vreme mnogo dokolice, a malo uživanja. Vreme raznovrsne hrane i loše ishrane.

Sve je manje finansijskih problema u braku, a sve više razvoda; sve je više luksuznijih kuća, ali i podeljenih domova; ovo su dani brzih putovanja, oskudne odeće i niskog morala; sve debljih ljudi, i tableta koje mogu sve – da te oraspolože, otupe ili ubiju.

Zapamtite: Provedite što više vremena s vašim voljenima, jer oni neće biti večno pored vas. Recite poneku ljubaznu reč onome ko vas odozdo gleda sa strahopoštovanjem, jer će ta mala osoba uskoro odrasti i otići.

Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne košta vas ništa. Setite se da kažete “Volim te” vašem partneru i vašim voljenima, no najviše od svega iskreno mislite tako. Poljubac i zagrljaj mogu izlečiti ranu, ako dolaze duboko iz srca. Setite se da se držite za ruke i cenite trenutke kada ste zajedno, jer jednoga dana te osobe neće biti tu. Nađite vremena da volite, nađite vremena da razgovarate, i nađite vremena da podelite vaše dragocene misli sa drugima.

Smejte se često, dugo i iskreno. Smejte se dok ne izgubite dah. Suze se događaju. Izdržite, odbolujte, preživite. Recite ljudima koje volite da ih volite, u svakoj prilici, jer život se ne meri brojem udisaja koje udahnemo, negotrenucima koji nam oduzmu dah.

Izvor: buka

izvor.pozitivanstav.com

Čovjek je dužan da bude inteligentan! A ako njegova profesija ne zahtijeva inteligenciju? A ako nije mogao da se obrazuju: takve su bile okolnosti. A ako mu okruženje nije dozvolilo?

​ A ako bi zbog inteligencije bio "crna ovca" među saradnicima, prijateljima, porodicom, prosto bi mu smetala da se približi drugim ljudima?

Ne, ne, ne! Inteligencija je neophodna u svim okolnostima. Potrebna je i zbog drugih, i zbog samog čovjeka.
Ona je veoma, veoma važna, prije svega da bi živjeli srećno i dugo - da dugo! Jer je inteligencija ravna moralnom zdravlju, a zdravlje je potrebno da bi živjeli dugo - ne samo fizički, već i mentalno. U jednoj staroj knjizi je rečeno: "Poštuj svoga oca i majku da dugo živiš na zemlji." Ovo se odnosi na cijeli narod, i na zasebnog pojedinca.
​
Mnogi ljudi misle: inteligentan čovjek to je onaj koji je mnogo čitao, koji je dobio dobro obrazovanje ( po mogućnosti humanitarno), mnogo putovao, zna nekoliko jezika.

Međutim, može se imati sve to i biti neinteligentan, a može, u velikom stepenu, da se ništa od ovog nema, a ipak unutra biti inteligentan čovjek.

Obrazovanost se ne smije miješati sa inteligencijom. Obrazovanost živi starim sadržajem, a inteligencija - stvaranjem novog, osvještavanjem starog znanja kao novog.

Inteligencija to nije samo znanje, već i sposobnost da se razumiju drugi. Ona se ispoljava u hiljadama i hiljadama malih stvari: u sposobnosti da se sa uvažavanjem spori, da se ponaša skromno za stolom, u umjeću da se neprimjetno (upravo neprimjetno) pomogne drugom, da se čuva priroda, ne baca smeće oko sebe - ne prlja opušcima ili psovkama, glupim idejama (to je takođe smeće, i to još kakvo!)

Upoznao sam na ruskom Sjeveru, seljake, koji su bili zaista inteligentni ljudi. Oni su održavali iznenađujuću čistoću u svojim domovima, znali su da cijene dobre pjesme, umjeli su da ispričaju "dogodovštinu" (to jest, šta se desilo sa njima ili drugima), vodili su uredan život, sa razumevanjem se odnosili prema tuđoj tuzi, i tudjoj radosti.
​

Inteligencija to je sposobnost za razumijevanje, za opažanje, to je tolerantan stav prema svijetu i ljudima.

Inteligenciju treba razvijati u sebi, trenirati - trenirati duhovnu snagu kao što se trenira fizička. A trening je moguć i neophodan u bilo kojim okolnostima.

Da treniranje fizičke snaga doprinosi dugovječnosti - to je razumljivo. Mnogo manje se shvata da je za dugovječnost neophodno treniranje duhovne i mentalne snage. Stvar je u tome da su zlobne i zle reakcije na okruženje, grubost i nerazumevanje drugih - znak mentalne i duhovne slabosti, čovjekove nesposobnosti da živi ...

Predusretljivost i dobrota daju čovjeku ne samo fizičko zdravlje, već i ljepotu. Da, upravo ljepotu.

Čovjekovo lice, izbora se zlobom, postaje ružno, a kretanje zlog čovjeka lišeno je gracioznosti - ne specijalne gracioznosti, već prirodne, koja je mnogo vrednija. Socijalna dužnost čovjeka je da bude inteligentan. To je dužnost i prema samo sebi. To je zalog njegove lične sreće i "aure dobrote" oko njega i prema njemu (to jest, usmjerene prema njemu).