Rusija i Francuske potpisale sporazume vrijedne milijardu evra

Stručnjaci za ishranu životinja sa Veterinarskog i Poljoprivrednog fakulteta u Ontariju otkrili su da davanje mački jednog velikog obroka dnevno može pomoći u kontroli gladi bolje nego hranjenje mace nekoliko puta dnevno.

Istraživanje objavljeno u časopisu Plos one pokazalo je da su mačke koje su imale jedan obrok dnevno bile zadovoljnije, što bi moglo rezultirati ređim moljenjem za hranu.

Rezultati takođe sugerišu da bi smanjenje učestalosti hranjenja moglo da pomogne u smanjenju rizika od gojaznosti, jer se tako kontroliše apetit mačaka i potencijalno se one navikavaju da jedu manje. Ovo je važno otkriće, s obzirom na to da je gojaznost najčešći problem koji pogađa mačke.

"Ova otkrića mogu iznenaditi veterinarsku zajednicu i mnoge vlasnike mačaka kojima je rečeno da je njihovom ljubimcu potrebno nekoliko manjih obroka dnevno", rekla je koautorka studije prof. Adroni Verbruge, veterinarka sa Odeljenja za kliničke studije, specijalizovana za praćenje ishrane životinja.

Prethodna istraživanja su ispitivala efekte učestalosti obroka na ponašanje mačaka, ali ova studija je prva koja je koristila sveobuhvatan pristup, analizirajući efekte na hormone koji suzbijaju apetit, fizičku aktivnost, potrošnju energije i upotrebu izvora energije, rekla je koautorka prof. Kejt Šoveler, stručnjak za ishranu životinja.

Zebrine pruge su zaslepljujuće, a izgleda da se to posebno odnosi na muve.

Takav zaključak su izveli naučnici s univerziteta Bristol i Kalifornija, koji su na konje stavljali crno-bele prugaste prekrivače ne bi li otkrili zašto zebre imaju pruge.

Naučnici su otkrili da obadi ređe sleću na tako „odevene“ konje u odnosu na one bez pruga, i naveli da to može biti dokaz da zebrine pruge pružaju zaštitu od tih insekata koji piju krv i šire bolesti.

Član tim Bristolkog univerziteta Martin Hau je rekao da je moguće da „pruge na neki način zaslepljuju muve kada se dovoljno približe zbog niske rezolucije u kojoj vide“.

I običan koronavirus se pokazao kao izuzetno opasan i rizičan, jer uzrokuje mnoga druga oboljenja, pa čak i smrt. Stručnjaci savetuju da bi novi soj mogao da bude opasniji od prvobitnog. Da bi se to tačno utvrdilo potrebno je još dosta istraživanja i analiza.

Da li vakcina štiti i od novog soja?

Pojedini stručnjaci izašli su sa tvrdnjama da vakcina štiti i od novog soja virusa, što znači da su vakcine napravljene tako da štite i od mutiranih varijatni.

Da li treba da preduzmemo nove mere predostrožnosti da bismo bili sigurni?

Da biste sprečili zarazu novim sojem virusa korona, najbolje bi bilo da poštujete sve preporučene mere. Da se čuvate kao i do sada, da nosite maske, poštujete distance, kao i da izbegavate velike skupove, kako zbog sebe, tako i zbog dece i okoline. Budite odgovorni i zaštitite svoju porodicu.

Svjetska zdravstvena organizacija tvrdi da ne postoje dokazi da kućni ljubimci mogu oboljeti od koronavirusa.

“Trenutno ne postoje dokazi da se kućni ljubimci, odnosno psi i mačke, mogu zaraziti novim koronavirusom. Međutim, najbolje bi bilo da nakon svakog maženja vašeg ljubimca, operete ruke sapunom. To vas štiti od drugih čestih bakterija poput ešerihije koli i salmonele, koje se mogu prenijeti s ljubimaca na ljude”, istakao je WHO na svojoj stranici.

Svjetska zdravstvena organizacija je, u srijedu, nakon pažljivog razmatranja proglasila pandemiju.

“Duboko smo zabrinuti zbog razine širenja i težine simptoma virusa, kao i zbog nedostatka poduzetih akcija. Pandemija nije termin koji se olako upotrebljava, ali ako se pogrešno koristi može izazvati nerazuman strah ili neosnovano prihvatanje da je borba gotova, što dovodi do nepotrebne patnje i smrti”, istaknuo je WHO.

Zdravstveni službenici savjetuju da redovito perete ruke, ne dodirujete lice, izbjegavate zaražene ljude i da ne širite dezinformacije i paniku.

Koja je normalna telesna temperatura?

Raspon normalnih vrednosti je 36-37oC mereno aksilarno (pod pazuhom), a 36,5-37,5oC mereno rektalno (u guzi). Često je izgled osobe bolji pokazatelj stanja nego same brojke, jer  je temperatura je praćena osećajem bolesti, neugodnosti i slabosti.

Na šta treba paziti?

U slučaju da Vi, Vaše dete ili neko od Vaših ukućana ima temperaturu, važno je pažljivo pratiti bolesnika: temperaturu, disanje, kožu, stanje svesti, bol i ako uočite nešto neobično ili zabrinjavajuće ili ako Vam se učini da postoji i najmanja sumnja da je možda reč o stanju ili bolesti koje mogu dovesti do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija, odmah se javite lekaru.

Poseban oprez potreban je kad su deca u pitanju: kod novorođenčadi, dojenčadi i male dece, razvoj bolesti može se ponekada odvijati vrlo brzo, u roku od nekoliko sati.

ŽELITE LI POSAO!?

Butiku Ibis koji se nalazi u glavnoj ulici je potrebna radnica, CV dostaviti LIČNO u butik koji se nalazi u glavnoj ulici u objektu KONZUM-a, preko puta gradskog parka u Doboju.

Dođite da se dogovorimo. Vaš butik Ibis!

Postoji generalni strah i sveprisutan mit da ako se fokusiramo na izgradnju odnosa sa djecom možemo sputati razvoj njihove nezavisnosti i samostalnosti. Postoji paradoksalan odnos povezanosti i odvajanja, a često je pogrešno shvaćen.

Kratka verzija priče glasi: povezanost ne usporava razvoj. Podstiče ga.

Ako posmatrate krupnu sliku, ultimativni cilj odgajanja djeteta jeste da im pomognete da postanu samostalne ličnosti. Trebalo bi da želimo da razmišljaju za sebe, postavljaju sopstvene ciljeve, formiraju razloga, donose odluke, znaju svoje granice i kreiraju namjere. Ono što bi zapravo trebalo da se pitamo jeste: šta treba da uradimo da bi i naša djeca odrasla ovako?

Djeca mlađa od tri godine se rutinski drže roditelja. Mogu ih ganjati, plakati kada oni nisu tu i biti nesrećni kada moraju dijeliti pažnju roditelja sa još nekim.

Mala djeca su gladna pažnje jer im nedostaje samostalnosti i za sve što im je potrebno zavise od nas. U periodu između 5 i 7 godina bi trebalo da se mogu slobodnije igrati sami, preuzeti odgovornost za jednostavnije zadatke kao što je oblačenje i početi imati obaveze kao što je pospremanje svojih igračaka.

Djeca ne mogu biti suviše bliska sa roditeljima, mogu samo biti ne duboko povezana. Bliskost treba da učini djecu ovisnim o nama kako bismo ih mogli voditi. To je naš poziv za odnos koji ih oslobađa da prestanu tražiti ljubav i fokusiraju se na rast.

Kada djeca mogu uzeti zdravo za gotovo da će njihove potrebe za bliskošću biti ostvarene, slobodni su da se igraju, otkrivaju, zamišljaju, slobodno kreću i obraćaju pažnju. Možda se to čini paradoksalno, ali ako ispunimo njihove potrebe za ovisnošću guramo ih ka nezavisnošću. Kako dijete raste postaje sposobnije da preuzme volan sopstvenog života a mi se možemo povući u ulogu savjetnika.

Kada djeca mogu uzeti zdravo za gotovo da će njihove potrebe za bliskošću biti ostvarene, više se neće brinuti o tome da ganjaju nas. Drugim riječima, kada možete računati na osobu koja vodi računa o vama, više se ne morate držati njih. Djeca koja se drže nas u periodu kada već krenu u školu to možda rade uz nesigurnosti. Upravo sigurnost u odnose bliskosti oslobađa djecu i dopušta im da nas puste; bliskost nije neprijatelj zrelosti, ali nesiguran odnos jeste.

DRUGI NAČINI NA KOJI DJECA MOGU TRAŽITI BLISKOST
Preduslov za razvoj jeste vjera u brigu odrasle osobe. Drugim riječima, dijete ne bi trebalo da se trudi da zasluži ljubav. Postoje mnogi načini na koje se djeca mogu truditi da se ispune njihove potrebe za bliskošću, kao što su:

– Dijete ulaže mnogo ruda u to da se uklopi, da pripada, da bude dovoljno dobro i da bude jednako dobro kao i ostali.

– Kada je dijete skromno ili samokritično ili se trudi da bude naročito dobro prema drugima kako bi ga voljeli.

– Ako se dijete trudi da pridobije pažnju – recimo da bude dvorska luda razreda – i trudi se da bude važno, da bude voljeno, primjećen ili smatrano posebnim na neki način.

– Ponekad se dijete trudi da bude lijepo, pametno ili dobro kako bi se svidjelo drugima ili bilo voljeno.

– Hvalisanje, razmetljivost i prekomjerni takmičarski duh u svrhu postizanja superiornosti mogu biti pokazatelji urođene nesigurnosti djeteta.

Kako bi dijete moglo biti stabilno u nečijoj njezi ono mora biti u stanju da odnos te osobe prema njemu uzme zdravo za gotovo. Kada dijete osjeća da je važno takvo kakvo je ne mora da se mijenja kako bi zaslužilo bilo čiju ljubav.

KAKO ODRASLI MOGU PODSTAĆI BLISKOST?
Moramo preuzeti inicijativu u nastojanjima da održimo djecu blizu, da im iskazujemo ljubav, da obraćamo pažnju na njih i pružamo im poziv u odnos koji je bezuslovan. Kada im dajemo do znanja da njihovo ponašanje nije u redu, takođe se moramo pobrinuti da razumiju da je odnos i dalje tu.

Najvažnije što moramo da uradimo jeste da se postaramo da njihova glad za odnosom uvijek bude nadjačana njihovom vjerom u to da ćemo im to i dati. Moraju vjerovati u našu sposobnost kao osobe koja im to pruža i ne osjećati da moraju da se trude kako bi njihove potrebe bile ispunjene.

Cilj je istovremeno biti brižan i čvrst dok ih pozivamo da zavise od nas. Postoji nekoliko stvari koje možemo uraditi kako bismo učinili značajnu razliku:

– Učiniti bezbjednim po njih da zavise od nas tako što nećemo ono do čega im je stalo koristiti protiv njih (sankcije i zabrane) kao ni sprovoditi disciplinu zasnovanu na odvajaju.

– Moramo zaslužiti njihovo povjerenje tako što ćemo biti dosljedni u svojoj brizi, kao i biti velikodušni u pažnji i znacima toplote, užitka i zadovoljstva.

– Preuzeti vođstvo u pokazivanju da se možemo nositi sa njima i svime što ide uz njih, kao što su nagle promjene raspoloženja, otpor i odbijanja.

– Biti osoba koja ih tješi, vodi, štiti i tu je uz njih.

– Ne ispunjavati njihove zahtjeve već njihove potrebe.

– Stvorite situacije u kojima moraju zavisiti od bas, kao što su izlasci van kuće i učenje novog hobija ili vještine.

Na kraju svega, najvažnija lekcija je ova: djecu ne treba gurati da se odvoje ili odrastu. Ono što je djeci najpotrebnije jesu duboki odnosi i da ih se oslobodi od gladi za prisnošću.

U stanu pored grmi televizor, odzvanja statistika, broj umrlih prolazi kroz zidove.

U stanu s leve strane odzvanja Zadruga, neko se psuje, vrišti i jebe naizmenično.

Da li je Vesna Dedić ušla? Kažu da je žena imala 500 evra mesečnu platu na RTS-u, dala otkaz, korona zaustavila promociju romana, ona odlučila da uđe da zaradi 500 evra po nedelji. Tragedija ili komedija?

Čime “dojimo” našu divnu decu? Šta im ostavljamo u naslađe?

Hoće li im biti bolje od nas koji smo pretumbali građanski rat, inflacije, tuče za litar ulja, hvatanje vekne hleba iz kamiona, bombe nad glavom dok spakovani ko sardine sedimo u podrumima punim vlage, čekajući da stigne struja na sat vremena da se operemo i skuvamo tanki paprikaš?

Šta možemo da uradimo za njih?

Kako možemo ovu stvarnost koju sa svih strana polivaju crnom bojom da im učinimo svetlijom?

Gde da prokopamo rupu u tunelu da im pustimo svetlo da rastu, jer deca treba da rastu, da idu ka gore, a ne da ostaju uplašena gledajući u nas.

Jer na momente smo prilično sjebani i čini se da pojma nemamo kako da se iz sjebanosti izvučemo. Kao da decenijama, ne danima, žele da nas uvere da smo nebitni sa svojim znanjem trudom, optimizmom, ambicijom, poštenjem, zalaganjem.

Kao da decenijama žele da nas gurnu pod voz pun neškolovanih, zatucanih budala sa koščatijim laktovima i dužim jezicima. Kao da decenijama žele da nam pokažu da je strah ovde dominatna emocija, koja otvara prostor za manevar. Za jebanje sluđenih, preplašenih, zbunjenih.

O, mi se smejemo ljudima u rijalitiju, a i sami smo deo jednog ogromnog rijalitija, samo iz njega ne možemo tako lako van. Nemamo pojma ni gde je kapija.

Danima mi se komešaju osećanja, centrifuga u stomaku. Plašim se, pa sam gorda i hrabra, pa bih samo spavala, prespavala, pa bih jurcala ko pomahnitala ulicama, neka hapse, nek vode u Lazu Lazarević, srećna sam čak što više nemam strah ni da tamo završim.

Ljudi su ljudi, govna su govna, mesto boravka malo tu šta menja. Mir iovako nikad nećeš naći izvan sebe.

Igrala sam se sa detetom celo poslepodne, čajanka, pa slikovnice, pa pravljenje palačinaka i kolača od nekih kobajagi sastojaka. Osmeh je skakao na njenom licu ko ping pong loptica. Bila je toliko uzbuđena, toliko srećna, deci su potrebni roditelji da se igraju sa njima, pričaju sa njima, da ih slušaju.

Potrebni su im pribrani roditelji koji će ugasiti jebeni televizor i prestati da slušaju na 25 pojačanog Kona i Vučića.

Potrebni su im roditelji koji neće pred njima pričati o haosu, o umrlima, o tome kako će ekonomija otići dovraga i pitanje je kako će se uopšte živeti.

Mi smo ta svetla rupa u dugačkom mračnom tunelu.

Ne smemo im preneti svoje brige, preispitivanja, svoje zlosutne misli, svoj očaj, lako se poseje strah. Svet u kom rastu nije baš magično mesto, mnogo je budala potrpanih u brzi voz spreman da pogazi svakog ko misli svojom glavom.

Možda im nećemo moći uvek obojiti stvarnost,

Možda ih nećemo moći uvek nasmejati,

Možda nećemo biti uz njih svaki dan onoliko koliko su očekivali,

Možda nećemo uvek imati snage da ih penjemo na leđa i pričamo sa njima mirnim tonom,

Ali bismo zaista trebali da ih naučimo da misle svojom glavom, koliko god to zvučalo visokorizično, jer nema ničeg goreg, evo pokazuje trenutna situacija, od onoga kada na ramenima glavu nosaš samo radi reda, pa ti je puni ko kako hoće, sa čim hoće, uglavnom strahom i budalaštinama.

A kada imamo toliko puno glava u kojima žive strah i budalaštine, onda lako svi skupa možemo da skliznemo u provaliju i tada više nije važno da li se ta provalija zove korona ili politika ili kolektivni rijaliti.

Pali smo i nema nazad.